Украјинско друштво је усвојило снажан осећај месијанизма. То је потребно у време рата, али украјинске власти треба да науче да оно што функционише у унутрашњој ситуацији неће нужно донети жељене резултате у спољној политици, каже Марија Пјеховска, аналитичарка Украјине у програму за Источну Европу пољског института за Међународни послови.
This text has been auto-translated from Polish.
[тхе_ад_гроуп ид="29158"]
<стронг>Каја Путо: Рат у Украјини траје више од две и по године. Како се украјинско друштво променило под његовим утицајем?
<стронг>Марија Пјеховска: Пре свега, то их је ујединило, јер је у прошлости било снажно подељено друштво. Украјински историчари и политиколози расправљали су о томе колико Украјина има – једни су веровали да их има двадесет две, односно исто толико региона, док су други истицали поделу на исток и запад. Након избијања рата пуних размера, ова дебата је престала да важи. Повећана је улога украјинског језика, проруски ставови су постали прошлост, а верници су напустили Украјинску православну цркву Московске патријаршије. Друштво се масовно оријентисало на запад.
хттпс://крикаполитицала.пл/свиат/в-украние-ние-ма-безпиецзницх-миејсц-розмова/
Украјински су постали и градови који су раније били пуни трагова руског идентитета. На улицама Одесе, коју сам недавно посетио, украјинска застава је осликана на свакој згради. Постоље на коме је некада стајала статуа царице Катарине претворено је у спомен-обележје посвећено палим борцима. А Катажин трг се зове Европски трг.
Рат је такође покренуо огромну друштвену мобилизацију.
<стронг>Није га било раније?
Некада је била – украјинско грађанско друштво је глобални феномен. Да није било <а хреф="хттпс://крикаполитицала.пл/крај/помаранцзова-револуцја-повиедз-така-сзарза-в-полскиеј-политице-заграницзницх-розмова/">Наранџасте револуције и тада Револуција достојанства и добровољачки батаљони у Донбасу, Украјина више не би постојали. Говоримо о обичним људима који узимају ствари у своје руке: укључите се и организујте. Међутим, након избијања рата пуних размера, Украјинци су надмашили сами себе. Прикупљање новца за опрему, ангажовање у помоћи, нпр. израдом маскирних мрежа, помагање интерно расељеним лицима – то је свакодневница. Али украјинско цивилно друштво такође игра важну улогу као чувар – оно држи на оку власти. На пример, то је довело до враћања потребе да посланици Врховне раде подносе декларације о имовини.
<б><и>Слушајте подкаст „Источни блок“:
хттпс://опен.спотифи.цом/схов/4Р0ФјС5т23АК7Зктзфкбјк?си=3аб3822фф207433а
<а хреф="хттпс://ввв.спреакер.цом/подцаст/блок-Всцходни--6063629"><б>Спреакер<б>
<а хреф="хттпс://подцастс.аппле.цом/ус/подцаст/блок-Всцходни/ид1725958192"><б>Аппле подкасти
Друштвена мобилизација након инвазије делом је заслужна и за бриљантну информативну политику Володимира Зеленског – све оне баке које су бацале краставце, тракторе који су вукли руске тенкове и, на крају, снимак разговора граничара са Змијског острва и руског ратног брода који је свуда промовисан. .
После две и по године рата, Украјинци и даље снажно верују у победу. Али то је и замка. Јер за већину победа значи враћање целе територије у границама из 1991. године. А, као што знамо, постаје све теже.
<стронг>Јунакиња једног од мојих извештаја ми је једном рекла да је рат научио Украјинце асертивности. Да су научили да говоре не, псују, па чак и прете. То је вероватно видљиво и на нивоу спољне политике Украјине.
Ово је снага и истовремено претња. У разговорима са украјинским политичарима и стручњацима често разговарам о будућности пољско-украјинских односа. Желим да истакнем да ће преговори са ЕУ захтевати од Украјине да тражи подршку сваке од земаља којој ће, као чланица ЕУ, постати конкурент. Тако, на пример, са Пољском – пољопривреда ће несумњиво бити тема наших преговора. То је већини њих тешко да разуме – претпостављају да, пошто Украјина брани Европу од Русије, треба да добије одређене ствари заузврат.
хттпс://крикаполитицала.пл/свиат/украина-в-теј-војние-цходзи-о-модел-панства/
Украјинско друштво је усвојило снажан осећај месијанизма. То је несумњиво потребно у време рата, али и украјинске власти треба да науче да оно што функционише и што је потребно у унутрашњој ситуацији, за одржавање високог морала, неће нужно донети жељене резултате у спољној политици. Политика се углавном не заснива на емоцијама.
<стронг>Рат такође значи милитаризацију дискурса. У том контексту видим два тренда у Украјини. С једне стране, украјински интернет је препун бруталних мемова о „кланици качапа“ – ове емоције заиста нису изненађујуће – с друге стране, много је напора да се покаже да се Украјинци разликују од Руса, да чак и у у условима крвавог рата они су фер, емпатични и хуманитарни.
Наравно, у Украјини постоји велика мржња према Русији – нешто што раније није постојало.
<стронг>Недавно сам видео уличну анкету током које је водитељ провокативно питао Украјинце на улици да ли су русофоби. А једна госпођа је врло значајно одговорила да у Украјини нема русофобије, али нека Руси сачекају док деца која су преживела рат порасту и видеће шта је русофобија.
Можда да није било инвазије у пуном обиму, да се Владимир Путин ограничио на рат у Донбасу, Украјина можда више не постоји, јер би се проруски и проевропски део друштва борили једни са другима и , као резултат тога, прва опција би победила. Данас, међутим, у Украјини више нема опције да буде навијач Русије.
У сваком случају, овај „хуманитарни“ наратив изгледа јачи. Украјинци не желе да буду брутални као Руси, који убијају и муче цивиле у окупираним градовима, што се, на пример, догодило у Бучи и другим градовима у близини Кијева. За њих је важно да се понашају у складу са друштвеним и хуманитарним нормама. Свесни су да Запад то од њих очекује, али се и идентификују са таквим ставом. Дистанцирају се од „варварске“ Русије. То је видљиво у начину опхођења према ратним заробљеницима, а однедавно иу начину на који се ради о тзв Курска операција. Украјинци шаљу снажну поруку да су спремни да створе хуманитарне коридоре, што Русија не жели, и да им је стало до цивила на окупираним подручјима.
хттпс://крикаполитицала.пл/свиат/два-лата-војни-в-украиние-здевастовали-псицхицзне-цале-поколениа/
Истиче се и емпатичан приступ војника према животињама које су Руси оставили. И мада се, наравно, животиње које напуштају људи који се у паници евакуишу дешавају са обе стране границе, важно је шта се с њима дешава после. Постоје ли организације које ће се борити за ове животиње и бринути о њима и да ли ће то постати тема дебате?
<стронг>У исто време, подршка за поседовање оружја расте.
Наравно, свако жели да буде у стању да се брани. Сви памте сцене из Буче и сличне сцене из других градова. Према проценама министра унутрашњих послова Игора Клименке, Украјинци би тренутно могли да поседују до пет милиона комада нерегистрованог оружја. Међутим, ова милитаризација друштва је нешто више. У студији Центра Разумков из марта 2024. године, скоро три од четири Украјинца навело је да прихвата увођење војно-патриотског васпитања из вртића.
Суочени са претњама из Русије, то јача њихову отпорност, али дугорочно може имати негативан утицај на друштвени живот. Хиљаде ветерана са ратним траумама у комбинацији са широким приступом оружју рецепт је за повећан криминал. Потенцијална радикализација бивших војника вероватно ће бити и пољски проблем, јер ће неки од њих доћи да траже посао или једноставно да се придруже својим породицама. Истовремено, то ће бити тема коју ће руска пропаганда свакако желети да искористи да окрене Пољаке против Украјинаца.
<стронг>Шта украјинска држава чини за ветеране и да ли може више?
Питање подршке ветеранима није ново – рат у Украјини траје од 2014. године. Међутим, сада говоримо о сасвим другој скали. Ветерани, посебно они који су повређени, добијају извесну помоћ од државе. Водећи пројекат је Центар за рехабилитацију без прекида у Лавову, који се фокусира на свеобухватну помоћ жртвама рата. Али потребна нам је и системска подршка ветеранима у повратку у нормалан живот. Овде је пред Украјином још много посла.
[тхе_ад_гроуп ид="30186"]
Ветерани такође често имају проблема да нађу посао. Многи послодавци се плаше да их запосле због потенцијалних менталних проблема или зато што тврде да војник који је издао наређења неће бити успешан као подређени. Осим тога, тржиште рада – и, иначе, украјински градови – није прилагођено особама са инвалидитетом. На срећу, Украјина има много потенцијала да то промени – због високог нивоа дигитализације друштва и активности ИТ сектора.
<стронг>Проблеми са менталним здрављем не погађају само ветеране.
<а хреф="хттпс://крикаполитицала.пл/свиат/војна-в-украиние-трауми-војенне/">Цело друштво је трауматизовано. Према проценама Светске здравствене организације, ментални проблеми – пре свега ПТСП [посттрауматски стресни поремећај – прим. ауто.], анксиозне поремећаје и депресију - доживљава око 10 милиона Украјинаца, односно отприлике сваки трећи становник земље. Здравствени систем и прије рата није био ефикасан када је у питању психијатријска заштита, а сада и њему недостаје кадрова. Многи медицинари су отишли да служе војску, други су отишли – на пример, у Пољску, која је веома пријемчиво тржиште када су у питању лекари и медицинске сестре из Украјине. Поред тога, многи објекти су уништени, што додатно отежава ефективну помоћ државе.
<стронг>Па како Украјинци помажу једни другима?
Постоји, наравно, све веће разумевање проблема менталног здравља. Медији посвећују велику пажњу томе како се носити са ратним стресом. Али са оваквим размерама проблема и недостатком специјалиста, проблем ће утицати на друштво деценијама.
<стронг>С обзиром на слабу подршку ветеранима, њихова брига углавном лежи на раменима жена – њихових супруга или мајки. Да ли рат значи назадовање у погледу женских права?
Напротив. Сваки рат доноси еманципацију жене – тако је увек било и биће. Не желим да кажем да је положај украјинских жена био лош пре рата, али родне улоге и поделе између женског и мушког света су свакако биле јаче него у Пољској. Жене су ређе возиле аутомобиле, а на породичним приредбама често је постојала подела на женске и мушке столове. Ово се променило током година, али рат је убрзао ову промену.
Жене морају да се брину саме за себе - постале су главе породице. Они, као избеглице, морају да се снађу у новој средини. Неки иду и у војску. Многе Украјинке почеле су да раде у професијама које су се раније сматрале „мушким“. Раде као челичани, па чак и рудари.
<стронг>Ово је резултат недостатка особља. Да ли знамо размере депопулације Украјине?
Не знамо тачне бројке јер у Украјини већ годинама нема општег пописа становништва. У 2022. години број становника је процењен на 41 милион, а тренутне процене стања после рата крећу се од 25 до 37 милиона људи.
хттпс://крикаполитицала.пл/свиат/зникајаца-украина-миаста-репортаз/
Најмање 6,5 милиона је побегло на Запад, а непознат број Украјинаца је такође напустио – или је био приморан да напусти – Русију. Тачан број жртава рата је непознат - званични подаци УН кажу да је погинуло 11.500 људи, али према проценама АП-а, само у Мариупољу је могло да умре до 75.000 људи. Заузврат, губици војног особља, према проценама новинара, могу достићи 100.000 људи. Поред тога, постоји <а хреф="хттпс://крикаполитицала.пл/свиат/зникајаца-украина-миаста-репортаз/">све нижа стопа фертилитета. У историји независне Украјине, стопа фертилитета је имала. никада није достигао ниво замене (2 ,1-2,2), али према ратним проценама тренутно износи само 0,7.
Неке избеглице се неће вратити у Украјину из западних земаља, а све док траје рат, нема изгледа да се ове празнине попуне мигрантима. Украјина депопулација. То отвара низ озбиљних проблема који ће се тек продубити након завршетка рата. Украјински пензијски систем је заснован на солидарности међу генерацијама, а радника већ недостаје.
<стронг>А да ли ће реинтеграција избеглица бити велики изазов? Неки од Украјинаца који су остали у земљи називају избеглице издајицама. Био сам у Николајеву пре неколико дана након што је престало интензивно гранатирање и почео масовни повратак становника. Они који су доживели најгоре дане у граду били су љути на оне који су се враћали: где су били када су граду били потребни, што нису знали да возе неосветљеним улицама, што су били беспомоћни и очекивали чуда од градских власти.< /стронг>
С једне стране се говори о издаји, а са друге – да су то жене којима је стало до будућности нације, односно украјинска деца, и да је важно да та деца буду безбедна. Вероватно ће бити неких тензија око овога, али по мом мишљењу ће доћи до већег сукоба између ветерана и мушкараца који су одлучили да се не боре. Они који се не боре, већина њих доприноси и одбрани земље – на пример, радећи и тиме подржавајући рад привреде, која је неопходна за опстанак земље. Али ветеран ће рећи: не, ниси патриота јер се ниси пријавио.
[мнки_боокс ид="348934"]
<стронг>Упркос свему, украјинска привреда једва напредује. Индустријски погони који су били важни прије рата више не раде. Имају ли Украјинци идеју за послератни опоравак?
Украјинска економија ће се радикално променити, или се заправо већ мења. Неке компаније су се преселиле на запад, али су неке – укључујући индустријска постројења које сте споменуле – једноставно сравњене са земљом – на пример фабрике Азовстал у Мариупољу или Азоти у Северодоњецку. Велика нада је ИТ сектор, који се развија упркос рату. Управо захваљујући њему Украјина је успела да постигне тако изванредан ниво дигитализације. Пример је државна апликација Дија – то је практично држава на интернету. Уз његову помоћ можете платити порез, отворити фирму, учествовати на тендеру, пријавити рођење детета, а однедавно се чак и венчати на мрежи.
Друга индустрија са великим надама је индустрија оружја, која се развија упркос сталним нападима Русије на такве фабрике. Рат је натерао не само производњу, већ и стварање нових решења – водећи пример су украјински дронови.
хттпс://крикаполитицала.пл/свиат/јулиа-матвиејева-украинска-седзина-в-розеј-ниеволи/
<стронг>Курска операција пробудила је наду у праведнији исход рата. Да ли изгледи за обнову земље после рата изазивају страх или боље речено наду?
Тешко је рећи. Мислим да Украјинци не размишљају тако далеко. Радују их прве позитивне информације са фронта после много месеци, односно Курска операција, али не очекују да ће се сукоб ускоро завршити. Свесни су да неће бити лако и да је још много тога пред њима. Због тога је важно да се настави подршка Пољске и других савезничких земаља. Да знају да нисмо заборавили на њих.
**
<стронг>Марија Пјеховска – украјинска аналитичарка у програму за Источну Европу пољског института за међународне послове. Бави се спољном и унутрашњом политиком и социо-културним питањима Украјине, као и миграцијама. Дипломирала је на Институту за етнологију и културну антропологију Универзитета у Варшави, а стекла је диплому Центра за источноевропске студије Универзитета у Варшави. Коаутор књиге<ем>Немачки прашак за прање и полнисцхе виртсцхафт. Пољски сезонски радници у Немачкој(Варшава: Сцхолар 2016).
